Боље бити пијан, него стар…

Једна песма, а толико успомена.
Једном давно, имала сам сан, један идол коме сам тежила, за који сам се борила. Испунила сам свој сан и живела у њему годинама, увек са трачком поноса у гласу када бих рекла „Трећа београдска је моја гимназија“.

Нисам тада пазила на старо проклетство „Пази шта желиш“, па сам се и опекла пар пута. Али ипак, Трећа ће ми остати у сећању као једно изузетно место које сам веома волела, и које ми је пружило много лепих искустава и успомена...

Песма „Боље бити пијан, него стар“ песма је моје школе. Заправо, моје генерације.
Песма која ће ме и за 20 година сећати на моју прелепу матурску екскурзију, на моје пријатеље, и на моју вољену Трећу београдску.

И само да знате, праве речи нису „ …чекаћу те моја буцо крај Прве гимназије”, већ „крај Треће гимназије”. Чисто да се разумемо.

Седим у кафићу са друштвом. Причамо, смејемо се, а вино управо пристиже на сто. Први акорди гитаре... и ја полако нестајем у вртлогу времена, слика које ми се изненада појављују пред очима, незване, а толико жељене и вољене...


Вино и гитаре

... исти они акорди, исти глас, само не исто место. Хотелска соба и старо друштво....
Било је то друго вече екскурзије, један прелепи хотел у Француској, близу Кана, када је моја матурска екскурзија заправо и почела, и тада сам постала свесна да ја све то не сањам.
Да је стварност.

После километара које смо прошетали, вукљајући наше кофере од 300 тона, коначно смо се сместили у апртмане који су нам додељени.
Имао је све, али најважније – имао је нас. Матуранте Треће београдске гимназије.

Поглед са прелепе терасе, и већ полупијано друштво у соби испод.
„’Оћете да дођете код нас? Сад ће Јанка да свира!” зачуо се глас другарице, а она ми је ушла у видно поље са све флашом вина, које је бога питај одакле избунарила (вероватно прокријумчарила у бус на некој од граница).
„Дођите ви код нас, имамо дивну веееелику терасу!“, узвратила сам.

И тако је и било. Дошле су прво она и другарица. Потом Јанка – девојка која прелепо пева, свира гитару и клавијатуре. И сваких пар минута са терасе би се зачуло: „Хеј, дођите код нас!”

Било је песме, било је вина, a било је и пар Француза! Не знам колико људи, ни колико одељења је ту дошло. Знам само да нас је са сваком песмом било све више, и да то била једна од најлепших вечери у мом животу…

Време је летело, не сетивши се да нам да мало времена да и ми отворимо крила и полетимо са њим. Јурили смо из једне државе у другу, из једног града у други, сликали неуморно, и свако вече – обавезно – пред спавање пунили батерије од фотоапарата! Мада их чак ни то није спречавало да се истроше од количине слика које су свакодневно настајале...

Венеција нас је дочекала поплављена, а слатко ме је насмејао знак на главном тргу који је обавештавао посетиоце да је забрањено купање!
Да, мислим на трг испред Цркве светог Марка, онај исти трг који би по дефиницији требало да представља копнену површину!

Венеција је изузетно леп град, али се немојте надати да је иоле јефтин – цене су папрене, мада, шта очекивати у Ferrari радњи? Иако позната по голубовима, предлажем да их прескочите тај дан, осим ако вам то баш није последња ствар коју имате у плану за тај дан.

Фиренца ме је одушевила својом архитектуром, и вечно ћу жалити што се нисам попела у звоник. Али ко зна, можда ме пут поново нанесе тамо..

У Верони смо писали жеље и љубавне поруке које су остале на Јулијином зиду да их некада, можда, онај коме су намењене и прочита...

У Кану смо глумили звезде парадирајући црвеним тепихом, док смо (добро, сам) у Ници бућкалa патикице у мору. Не намерно, додуше, али добро... Шта да радим кад је клизаво!

Ноу Камп је чак и мене, тотално незаинтересовану за спорт, одушевио, а Барса, препуна Гаудијевих дела, наново одушевљавала на сваком кораку.

Коначно сам у Фигерасу схватила сву генијалност Салвадора Далија, који се изненада попео на врх лествице мојих најдражих уметника. Растужила сам се била када сам видела да је он умро оне године када сам ја рођена. Али знате како кажу – кад један геније умре, други се роди... ;)

Не знам да ли сам напоменула да обожавам Формулу 1? Ко шиша коцкање, кад човек у Монте Карлу може да ужива посматрајући, или се пак возећи, том стазом?!

Екскурзија је била препуна утисака, необичних места, дела генијалних уметника, Сангрије, смеха... а завршила се у ситне сате једне ноћи на плажи у Лидо ди Јесолу.
Моје одељење одлучило је да не иде опет у дискотеку, већ је купило и донело вина, довело Јанку, а са њом је до нас дошла и њена гитара и тај магичан глас.

Напољу је било ледено. Али нисам хтела да одем. Долазили су људи из других одељења, сити дискотеке… Трчали смо по плажи, боси, додиривали море и уживали у нежном додиру песка. Никога није било брига шта ће бити сутра.
Загрлили бисмо се, и певали, пили… И живели ту ноћ док смо могли.


Данас је сутра о коме си бринуо јуче

Времеплов ме је вратио тамо одакле смо и пошли – у Амику, где су последњи звуци одјекивали шалом, праћени пљеском целе Треће.

Завршиће се и ово вече, а ја ћу отићи кући. Све ће бити као и увек – чекаће ме брдо контролних, матурски ће ми се злокобно церити јер никако да га довршим, а за тренутке када ми је доста свега – ту ће бити и моје најдраже животињице, које ми измаме осмех на лице и када ми се чини да се свет руши.

На форуму мог будућег факса вероватно ће ме чекати нека порука од мојих, надам се, будућих колега, који се стварно својски труде да ми помогну, и без којих бих ја и даље била несигурна шта да упишем...

Мали савет за све они који желе да упишу Филолошки: Када спремате језике, спремајте српски и страни језик из школе – тако ћете моћи да упишете и неки други језик, не зависите од предмета које сте полагали; обавезно набавите добре граматике, и радите што више тестова!

И никада, никада не верујте ни онима који вам тврде да ништа не знате, ни онима који вам тврде да све знате. Сигурно знате макар нешто – иначе се не бисте одлучили за тај факс, а не знате ни довољно – претерано самопоуздање чини да правите глупе грешке.

Тако сам ја на свом првом пријемном, пријемном за гимназију, направила једну крааааајње глупу грешку – изашла пре краја јер су сви излазили пре краја. Никада, али никада се немојте водити ониме што раде други! Поготову ако је у питању неки важан тест, испит или пријемни. Одседите још тих 15 минута, проверите још једном… Спасићете себе силног кајања.
У се и у своје кљусе! (;


Маслинасто зелена, то ме подсјећа…

Слике бледе, а успомене нестају. Али једно сам сигурна да ће ми остати – она песма, и непроспаване ноћи на које ме подсећа…