Хтео то да призна или не, сваки појединац има потребу за удруживањем и узајамним дељењем одређених вредности. Отуда и потреба за осећајем припадности некој групи, била она национална, расна, идеолошка, верска, професионална или нека шеста. Постоје наравно они идентитети који снажније утичу на појединце, а то су пре свега национални, етнички и верски.

Сами групни идентитети су понекад наметнути као друштвене конструкције и онима који евентуално не желе да их прихвате. Влада мишљење да је групни идентитет заснован на одвајању „наше“ од „њихове“ групе. Фурио Церути би рекао да то није тачно, али ни сасвим погрешно. Постоје вредности које се унутар одређене групе негују.

Неретко се дешава да се тривијални садржаји одређене нпр. културе, доводе у супериорну позицују у односу на све „туђе“ вредности и исте такве садржаје. Из оваквих уверења настаје етноцентризам а из њега се по правилу рађа сукоб, било међунационални или међуетнички, у оквиру исте заједнице.

Она друштва у којома национализам предњачи пред космополитизмом и солидарношћу као једном савременом вредношћу, могу се окарактерисати као конзервативна. У средишту конзервативног национализма налази се идеја да се под националним идентитетом подразумева и лојалност према ауторитету, односно начину владања.

„Мислити о себи као о Британцу значи признати ауторитет институције као што је монархија која чини супстанцију националног живота“(Милер, Дејвид, Националност и културни плурализам, 276 стр.). Велики значај за очување и уопште прибављање легитимности власти у оваквим поприлично затвореним друштвима имају митови, о којима између осталих говори и Скратон: „Митови представљају велики артефакт помоћу којег институције ступају у живот и апсорбирају у себе живот грађана.“(Scruton, The meaning of conservatism, 169. стр.).

Ако се тражи најидеалније, у смислу најразумљивије друштво за доказ ове тезе, довољно је да погледамо у своје двориште, присетимо се Газиместана 1989. или платоа испред Народне скупштине 2008, у режији идеолошки истих политичких снага, само под другачијим псеудонимом.

Заједница уме себе да у неким случајевима доведе у ситуацију да је бити припадник неке нације највећа врлина, односно “врлина по себи“. У мултиетничким и мултинационалним срединама овако искривљен део система вредности уме да буде изразито опасан.

Најразвијенија друштва 21. века су управо она која су научила да вреднују различитост. Јако је мало хомогених средина, па је стога, као врховна вредност за све оне који желе прогрес, наметнута толеранција, једна од основних предпоставки либерализма. „Групне разлике се морају прихватити као чињеница у погледу националности и етницитета. У 20.веку идеална држава је она која је састављена од различитих нација или културних група“ (Young, Iris Marion, Justice, 179. стр.).

Радикални мултикултурализам се ретко сусреће, јер он непосредно доводи у питање начело националности уопште. Ипак, питање је колико је слика која се ствара у развијеним земљама света замагљена или чак излажирана. Није баш извесно да је недостатак толеранције болест искључиво источних земаља Европе или неких земаља Латинске Америке.

Тачно је да Србија (као држава) има проблем са признавањем „другог“. Тачно је да га има и Македонија и Турска и Русија и Доминикана у Јужној Америци (Доминиканци/Хаићани).

Али, исто тако га има и Канада са Квебеком у којем неки не желе да разговарају са вама уколико им се не обратите на француском. У Шпанији, Каталонци и Баски неће проговорити шпански уколико баш не морају, док се у Швајцарској, Циришани сматрају вишом класом у односу на људе из нпр. Лозане или неког другог подручја у ком се не говори немачким језиком.

Такође, све чешћи сукоби у Француској, говоре у прилог томе да се у овој земљи арапска и алжирска мањина никада неће интегрисати у Француско друштво. Узрок свега овога је још увек неразвијена свест о постојању различитости.

Па чак и Европска унија није онаква, каквом је многи замишљају. Ко је у последње време примљен у ову „заједницу европских народа“? Словенија, Словачка, Чешка, Летонија...Све су то прилично етнички хомогене земље. Хрватска, која је најближа чланству у првом следећем термину, убраја се међу неколико етнички најчистијих земаља.

Са друге стране, јадна Босна и још јаднија Србија, са огромним бројем мањина и етничких заједница, цупкају у месту и надају се. Дакле, сви су свесни жаришта потенцијалних сукоба, па је то и једини разлог из ког у унију није примљена нпр. Турска, која муку мучи са Курдима.

Пренаглашен национализам доводи до нетрпељивости, која опет, доводи до стварања/одржавања изузетно турбулентних, нестабилних заједница, подложних сукобима. Прототип савршене мултикултурне средине не постоји, бар не у пракси. Можда постоје она друштва која су мање или више удаљена од тог идеала.
Хтео то да призна или не, сваки појединац има потребу за удруживањем и узајамним дељењем одређених вредности. Отуда и потреба за осећајем припадности некој групи, била она национална, расна, идеолошка, верска, професионална или нека шеста. Постоје наравно они идентитети који снажније утичу на појединце, а то су пре свега национални, етнички и верски.

Сами групни идентитети су понекад наметнути као друштвене конструкције и онима који евентуално не желе да их прихвате. Влада мишљење да је групни идентитет заснован на одвајању „наше“ од „њихове“ групе. Фурио Церути би рекао да то није тачно, али ни сасвим погрешно. Постоје вредности које се унутар одређене групе негују.

Неретко се дешава да се тривијални садржаји одређене нпр. културе, доводе у супериорну позицују у односу на све „туђе“ вредности и исте такве садржаје. Из оваквих уверења настаје етноцентризам а из њега се по правилу рађа сукоб, било међунационални или међуетнички, у оквиру исте заједнице.

Она друштва у којома национализам предњачи пред космополитизмом и солидарношћу као једном савременом вредношћу, могу се окарактерисати као конзервативна. У средишту конзервативног национализма налази се идеја да се под националним идентитетом подразумева и лојалност према ауторитету, односно начину владања.

„Мислити о себи као о Британцу значи признати ауторитет институције као што је монархија која чини супстанцију националног живота“(Милер, Дејвид, Националност и културни плурализам, 276 стр.). Велики значај за очување и уопште прибављање легитимности власти у оваквим поприлично затвореним друштвима имају митови, о којима између осталих говори и Скратон: „Митови представљају велики артефакт помоћу којег институције ступају у живот и апсорбирају у себе живот грађана.“(Scruton, The meaning of conservatism, 169. стр.).

Ако се тражи најидеалније, у смислу најразумљивије друштво за доказ ове тезе, довољно је да погледамо у своје двориште, присетимо се Газиместана 1989. или платоа испред Народне скупштине 2008, у режији идеолошки истих политичких снага, само под другачијим псеудонимом.

Заједница уме себе да у неким случајевима доведе у ситуацију да је бити припадник неке нације највећа врлина, односно “врлина по себи“. У мултиетничким и мултинационалним срединама овако искривљен део система вредности уме да буде изразито опасан.

Најразвијенија друштва 21. века су управо она која су научила да вреднују различитост. Јако је мало хомогених средина, па је стога, као врховна вредност за све оне који желе прогрес, наметнута толеранција, једна од основних предпоставки либерализма. „Групне разлике се морају прихватити као чињеница у погледу националности и етницитета. У 20.веку идеална држава је она која је састављена од различитих нација или културних група“ (Young, Iris Marion, Justice, 179. стр.).

Радикални мултикултурализам се ретко сусреће, јер он непосредно доводи у питање начело националности уопште. Ипак, питање је колико је слика која се ствара у развијеним земљама света замагљена или чак излажирана. Није баш извесно да је недостатак толеранције болест искључиво источних земаља Европе или неких земаља Латинске Америке.

Тачно је да Србија (као држава) има проблем са признавањем „другог“. Тачно је да га има и Македонија и Турска и Русија и Доминикана у Јужној Америци (Доминиканци/Хаићани).

Али, исто тако га има и Канада са Квебеком у којем неки не желе да разговарају са вама уколико им се не обратите на француском. У Шпанији, Каталонци и Баски неће проговорити шпански уколико баш не морају, док се у Швајцарској, Циришани сматрају вишом класом у односу на људе из нпр. Лозане или неког другог подручја у ком се не говори немачким језиком.

Такође, све чешћи сукоби у Француској, говоре у прилог томе да се у овој земљи арапска и алжирска мањина никада неће интегрисати у Француско друштво. Узрок свега овога је још увек неразвијена свест о постојању различитости.

Па чак и Европска унија није онаква, каквом је многи замишљају. Ко је у последње време примљен у ову „заједницу европских народа“? Словенија, Словачка, Чешка, Летонија...Све су то прилично етнички хомогене земље. Хрватска, која је најближа чланству у првом следећем термину, убраја се међу неколико етнички најчистијих земаља.

Са друге стране, јадна Босна и још јаднија Србија, са огромним бројем мањина и етничких заједница, цупкају у месту и надају се. Дакле, сви су свесни жаришта потенцијалних сукоба, па је то и једини разлог из ког у унију није примљена нпр. Турска, која муку мучи са Курдима.

Пренаглашен национализам доводи до нетрпељивости, која опет, доводи до стварања/одржавања изузетно турбулентних, нестабилних заједница, подложних сукобима. Прототип савршене мултикултурне средине не постоји, бар не у пракси. Можда постоје она друштва која су мање или више удаљена од тог идеала.