Вежите се, ПОЛЕЋЕМО!


14.7.2005, 21:15 српско време

·        Као што можда знате, пошто сам прилично лењ за писање било какве врсте, можете очекивати да ће улази у мој дневник пре бити изузетак него правило, нарочито када се добр.

� забављам. Наравно, ја ћу се свесрдно борити против своје лењости, али... :)

·        Београд – Будимпешта. Путовање комбијем, прилично обично и досадно.

·        Аеродром у Будимпешти је чист, уредан, тих, не много велики, али довољан.

·        Будимпешта – Милано. Лет досадан, али за разлику од летова из Београда, нико није аплаудирао пилоту по успешно обављеном слетању. :)

·        Милано: мислио сам да ће бити фрка стићи на следећи лет, али сам се у ствари сморио чекајући. Затекао сам (замисли!) гомилу Индуса пред одговарајућом капијом. Шетао сам се аеродромом погађајући ко је одакле према изгледу. Чини се да највише путују Амери и Јеше.

·        Милано – Дел'и. Веееелики авион пун Индуса-гастоса. Вегетаријански ручак, али зато вечера са месом! Њам! Неки филм са Вилом Смитом. Предивне пустиње. Натераше нас да спустимо капке на прозорима, претпостављам, док смо летели изнад Авганистана и/или Пакистана. Вирио сам. :)

 

 

ИНДИЈА

 

Аеродром и путешествије до хостела

 

·        Аеродром. Много бржа пасошка контрола него у Русији. Опет ми је неки услужни мамлаз скинуо торбу са траке, па сам је пронашао тек после двадесет минута чежњивог буљења у зјапећи отвор на истоварном месту. Променио 50$ (1$ = 42 рупије или рупија, не знам да ли је мушког или женског рода :) ) и узео такси за 660 рупија (знао сам да то може и за 200-300, али стварно нисам имао снаге да се са оном торбегањом шетам од агенције до агенције)

·        Таксиста има 29 година, уговорену жену и двоје деце. Ословљавао ме је са „с'а“, тј. „sir“. Није знао где је тачно хостел, што није ни чудо обзиром да их само у тој улици има бар 20. Дао сам му 20 рупија бакшиш.

·        Хостел је рупчага, али је соба била чиста. Беше вруће и спарно. Вентилатор као онај из Ц-маркета кад смо били мали је висио са плафона. Вечера: српска чоколада и хрватске бомбоне. :) Ипак сам спавао на врећи, јастучнице ми се нешто не свиђаше... :)

·        За сутра планирам: устајање, можда доручак, куповину карте за воз, можда шетњу по граду, па пут.

 

 

ПРВИ ДАНИ У ИНДИЈИ

 

Вентилатори из Ц-маркета и нападни Индуси

 

15.7.2005, 15:30 индијско време

·        Устадох 8,5 сати пошто сам легао. Ни мама ме не би грдила што сам спавао само у гаћама, јер је вруће и спарно као у веш машини која пере бели веш. :)

·        Мало читао „библију“ (Усамљену планету), а потом правац железничка. Карту сам купио за 107 рупија, а пошто је продавац инсистирао на тачно одбројаној ситнини коју нисам у том тренутку имао, 2 рупије сам позајмио од једног Јапанца).

·        Шетња опет до хостела (да добро запамтим пут до куће :) ), кратак предах уз „Ц-маркет“ вентилатор.

·        Хтедох да видим Црвену тврђаву, али ме пресрете 22-годишњи Раџип (Раџеп?) и водаше ме около са причом „ма нисам ја ‘tout’, ја поштено продајем цигаре “. Много сам добре душе, па му нисам одмах на причу „нису сви прсти једне руке исти“ показао прст и онако га српски отерао где му је место, иако сам знао шта је и шта хоће. Стога ми је у некој радњи увалио симпатичну кошуљу, али за 600 рупија. Јеб'о га я. :) Још је хтео да ме „пријатељски“ упути у „државну“ туристичку агенцију, али сам их све откачио и најзад наставио сам. Али, не задуго.

·        Један мали ми је, као случајно, нашао флеку на патици и понудио се да је очисти, али послао сам му такав мрз да је од тога брзо одустао. Међутим, то није било довољно да га спречи да настави да ме прати и да ме убеђује како треба да купим/путујем/једем онако како ми баш он препоручи. Још ме је давио причама како сам ја баш срећник, јер је неко могао да ме омами пићем и опљачка. Врхунац је био кад је почео да ме одговара од јефтиних, али опасних индијских возова. Када сам му рекао да један сафари-воз са бандитима и кокошкама и није нешто баш страшно за (зле) Србе који су последњих 15 година у повременом ратном стању, одједном му енгески више није био тако добар, па је отишао. :)

·        Стигао сам пешке на Трг Конат, али пошто се тамо гради метро, ништа паметно нисам видео осим пар небодера. :(

 

Пут до Црвене тврђава, монсун и хаос у саобраћају

 

·           Упутио сам се према железничкој станици, а потом ка Црвеној тврђави. Успут сам, што претећим изгледом, што бестидним игнорисањем избегавао продавце, просјаке и остале преваранте.

·        Испрва нисам хтео да сликам, јер странац са апаратом просто призива да му се нешто ували и/или узме, али када сам схватио да мрштење пали :) латио сам се сликања.

·        Време: блесаво. 15 минута пљусак к'о из кабла, али и даље врућина. После 15 минута поново сија сунце, али остају спарина, баре и блато. И онда опет падне киша. :) Кажу – такав је монсун.

·        Саобраћај: хаос! Ко је рекао да је овде правило да се вози левом страном? Изгледа да је то само препорука. :) Сви се возе свуда, свачим и како им се ћефне. Погонска снага је све: 4-тактни, 2-тактни мотор, човек, крава, коњ, мазга, СЛОН! И сви стално свирају.То је правило које им веома прија – изгледа да је дужност сваког возача да свирне пре обилажења и пре скретања. Пешаци „скакућу“ у сред све те вреве, јер се радње простиру од ивице до ивице „коловозне траке“, па нема тротоара.

·        СВЕ изгледа као бувљак. Смрад влаге, урина, зачина, „хране“ и измета је ужасан. Све је прљаво и драго ми је што нисам понео сандале из Београда. Док сам ходао, све време сам ишчекивао крај сиротињској четврти, али краја нема. Индуси живе где и рад.. прода... шта год да је то чиме се баве, а живе на сред улице која изгледа као наш „картон сити“, ма и горе од тога. Мислим да би се смејали или досађивали када бих им пустио „Дијану“, њихова свакодневица је сто пута гора.

·        На путу до Црвене тврђаве сам у јединој радњи која личи на нешто купио за 12 рупија купио кило и по ладне воде. Још сам жив... :)

 

Црвена тврђава...

 

·        У једном тренутку, када нисам био сигуран којим путем треба да кренем, решио сам да уземем рикшу, али тегљачу рикше :) нешто није било јасно, па се један човек искључио из саобраћаја и понудио се да ми помогне. Не само што ми је нацртао мапу куда треба да идем и доообро ми је објаснио, него ми је још и уситнио новчаницу од 500 рупија на пет од по сто! Једина нормална особа коју сам у целом Делхију срео! Дан ја вад, баија! :)

·       Црвена тврђава-непосредна околина тврђаве је мирнија, има мање људи и нема саобраћаја. Нисам имао времена да је обиђем, па сам мало сликао зидине, улаз и веверице :) и узео ауто-рикшу до железничке (40 рупија – много). Вожња ме није уплашила, јер сам се нагледао лудачких маневара док сам пешачио :), тако да сам слободно време искористио за сликање.

·        Вратио сам се опет до собе, мало се одморио и сликао у огледалу са „уловом“. Из хостела сам се најавио Чандигарцима за 10 рупија и са стварима се запутио на станицу.