"Usred Bosne krava trči 30 do čak 31 kilometar na sat. Verujte mi, empirijski sam proverio. Trkao sam se s njom", objašnjava na početku čudnovate, ali istinite priče Novosađanin Dragan Bogović.

Taj dvadesetjednogodišnji student građevine na Novosadskom univerzitetu ne samo što se "usred Bosne" trkao s kravom - mada je, doduše, bio na svom dvotočkašu, a ona na četiri noge - već se iz ljubavi prema bivšoj Jugoslaviji otisnuo na dug put po njenim republikama, i to na biciklu.

Ko nam kaže da se taj poduhvat ne zove "jugonostalgija", nek za kaznu odmah počne istinski da sluša "Plavi orkestar", a mi ćemo dotad ispričati priču ovog entuzijaste, koji je, kaže, na put krenuo s vetrom u kosi i s dušom putnika.

"Pošao sam s neverovatnim entuzijazmom da obiđem sve, celu onu Jugu", kaže mladi pacifista Dragan Bogović, koji je rešio da pošto-poto ode na Građevinijadu u Čanju, pa makar sâm, i to biciklom. I onda vožnja, najpre kroz Srbiju, preko Bosne i Hercegovine, do Hrvatske i Crne Gore, a u džepu mu mapa stara bezmalo 20 godina i Titova slika.

Na vozilu, pri tom, oko trideset kilograma tereta. Za četiri dana prešao je preko 669 kilometara, a namerno je pošao bez muzike. Valjda zbog one krave i okoliša, osećao se kao da je glavna rola u reklami za čokoladu Milka.

"Već posle Iriškog venca spao mi je lanac, ali ubrzo sam nastavio. Vozio sam prateći rupu između kišnih oblaka. Blagi uspon, blagi pad, milina. Živog stvora sretneš svako pola sata, a u međuvremenu - priroda i ja.
Stvarno, kao reklama za Milku - duhovito opisuje Dragan, kojem kolege biciklisti već čestitaju, jer nije njegova jugonostalgija lokalistička.

Naime, Bogović planira i do drugih destinacija na dvotočkašu čim pre, ali da se vratimo distriktu bivše Jugoslavije. "Posle Sokolca došao sam do spomenika na Sutjesci, onda sam bio u Trebinju, pedalao do Dubrovnika. Slede dve noći žurke u Čanju pa Budva, Lovćen i na kraju Podgorica. Tu sam već morao ući u voz", priča Dragan.

"U Miliću me devojka odrala za pljeskavicu. U Dubrovniku sam želeo da popijem kafu. Odatle do Čanja vozio sam samo desnom nogom, a levom privlačio pedalu jer sam istegao ligamente. Užas.

Odmorio sam se malo i krenuo u Njegošev mauzolej, a na Lovćenu sneg. Smrzao sam se strašno, ali sam stigao. Bajs i ja preko 461 stepenice. Stražari sami na ulazu u Njegošev muzolej - gledaju me i ne veruju. Vadim dva evra da platim, kad jedan od njih mahne rukom i kaže: 'Ne treba.' Eto, svašta sam prošao", priča biciklista s punim pravom na to ime.

Polovni takmičarski bicikl Dragan Bogović kupio je za 200 evra, a uprkos tome što je njime jurcao po bivšoj Jugi i po suncu i po snegu - nadimak mu ipak nije smislio. S obzirom na to da su predeli kroz koje je prolazio zimzeleni, mislio je da ga zove "Zelenko", no kaže da nije hteo da vređa saputnika.

"Od bajsa se nisam odvajao sve do pre neki dan, kad sam stigao. Zajedno smo kasnije opet stigli do Podgorice. Tu smo se ukrcali na voz za Novi Sad, jer nisam hteo da vozim po Ibarskoj magistrali. Nije baš najsigurnije, mada ni ostalo nije bilo baš sigurno", dodaje naš sagovornik, koji priznaje da ga je divljina totalno asocijalizovala, pa se tek nakon nekoliko dana vratio u formu, ili u svakodnevicu, što se kaže.

"Za nekoliko dana idem vozom u Budimpeštu po opremu za bicikl, pa ću bajsom otići i na Siget festival", optimističan je ovaj jugonostalgični putnik, koji će i posle Mađarske na bicikl. Tako opremljen, Dragan će se nakon Sigeta zaputiti u Banatski Sokolac da oda počast Bobu Marliju na otvaranju spomenika kralju rege zvuka.

Za Dragana su kilometri sasvim sigurno čista zabava i doživljaj, te i vi, ako imate sličnu priču, pišite nam na internet adresu: zabava@gradjanski.co.yu (za Savu Nikića).

Del.icio.us  Facebook  Digg  Google  Yahoo
Reddit  StumbleUpon  MySpace  Live Spaces