Kućni prag je najveća planina, kaže jedna srpska narodna poslovica. Pre dve godine, Bojan Elek je spakovao stvari i sa tog praga se iz Kosovske Mitrovice uputio u Beograd.
Kao uspešan student novinarstva na Fakultetu političkih nauka, Bojan ne vidi da će u njegovom rodnom gradu na Kosovu ikada postojati perspektiva za jednog novinara.

Svoju budućnost, kaže, čuva za neka bolja mesta, ali deo srca ostavlja tamo. I zato jedva čeka da već za koji dan pohrli ka toj najvećoj planini i bude sa onima koje najviše voli.

Obični dani u Kosovskoj Mitrovici

U Beogradu živi u studentskom domu, a to je uvek prednost za nekoga kome je druženje – hobi. Nasmejan i raspoložen seda za sto i ne smeta mu da malo zakasni na vežbe iz radio novinarstva kako bi zadovoljio našu znatiželju.

„Jedan dan u Beogradu potpuno je drugačiji od dana u Kosovskoj Mitrovici“, kaže i objašnjava, malo u šali, malo u zbilji. „U Beogradu prvo moram da odem na autobus, a u Mitrovici je sve u centru.“

Srbima je kretanje u Kosovskoj Mitrovici dozvoljeno u severnom delu grada i to je granica koju se, zarad lične bezbednosti, niko ne usuđuje da pređe.
Na „svojoj“ teritoriji, Bojan i njegovo društvo imaju dva načina da provedu dan: gledajući TV ili šetajući u bezbednom delu Mitrovice.

„Nemaš šta drugo da radiš. Tamo nema bioskopa, nema pozorišta. Diskoteke se tek grade, a noćni izlazak mladi provode u kafićima ili kafanama.“

Nasuprot beogradskoj omladini koji uglavnom u jedanaest vrše poslednje pripreme pre nego što izađu iz kuće i krenu u noćni provod, u Kosovskoj Mitrovici je situacija drugačija.
Kreće se u devet, jer je već u jedan vreme da se svi vrate kući. Iz bezbednosnih razloga.

Ali Bojanu to ne smeta. „U suštini je to običan dan, nije ono što imam ovde. Ali odgovara mi, dole mi je društvo“, priča dok nam ponovo poklanja još jedan širok osmeh.

Mesto bez prilika za sutra

„Teško je. Ne mogu da zamislim da život provedem dole.“

Bojanova ambicija je novinarstvo. U Kosovskoj Mitrovici postoji jedna lokalna televizija „Most“ i pojedine radio stanice koje, kako kaže, puštaju pozdrave i želje. Da bi se nešto popravilo treba previše vremena i truda, a Bojan nije siguran da li će to vreme doći uskoro.

„Otvorili su Univerzitet u Mitrovici i ima puno studenata iz inostranstva. Ali kada odu preko leta, grad je prazan i pust.“

Međutim, većina mladih Srba ipak ostaje da živi dole. „Od nas 150 koji smo završili srednju školu, petoro je otišlo da studira u Beograd.“
Ipak, Bojan ne veruje da kosovski studenti imaju perspektivnu budućnost. Ograničenje postoji u ekonomskom smislu, ali nije ništa manje bezazleno od prostornog.

„Moj otac je jednog dana, iz čista mira, otišao u južni deo Kosovske Mitrovice. Seo je u kafanu i na srpskom jeziku naručio pivo. Pored svega, platio je u dinarima.“ Uspeo je da prođe bez posledica, iako su takvi postupci pretnja za život svakog Srbina. „To samo lud čovek može da uradi“, kaže Bojan, sada se već prisećajući s osmehom.

Iako bolje sutra vidi u Beogradu, ne poriče da će nostalgija uvek postojati. I sada, kaže, krizira jer već mesec i po dana nije bio kući.

„Dugo nisam bio. Uželeo sam se. Od proglašenja nezavisnosti svaki dan su protesti i jedva čekam da im se pridružim“, priča uzbuđeno dok ga mi, beogradska deca, začuđeno gledamo.
„Pa tako je od srednje škole. To je naš život!“, objašnjava Bojan i to ga ne sprečava da se ponovo nasmeje.