Priča o ovom simpatičnom simbolu, koji je svoju pravu popularnost stekao razvojem informatičkog društva, ne počinje nastankom prvih računara i računarskih mreža.
Ona seže daleko u prošlost, i njegova istorija počinje negde oko šestog ili sedmog veka nove ere.

Veruje se da je simbol, sličan današnjem „et“, nastao kao plod lenjosti latinskih sveštenika, prepisivača knjiga. Oni su u pokušaju da prave što manje poteza perom njime zamenili latinsku reč „ad“ (ad), koja znači ka, prema, stopivši kukicu na a i produživši je u uspravnu crtu na latiničnom slovu d.

Ipak, naučnici su podeljeni po ovom pitanju, pa postoje i oni koji smatraju da je ovaj znak plod novijeg doba, i da se pojavio negde u osamnaestom veku.
Priča je slična kao i prethodna. U pokušaju da se dobije prostiji znak, koji se može napisati iz jednog poteza, preobličen je francuski predloga „a“ (à), inače sličnog značenja kao i latinski. On je korišćen kao trgovačka oznaka za cenu po jedinici mere.
Recimo: 1 kilogram @ 10 dinara. Ipak, i ovaj simbol nije skroz ličio na današnje „et“, već je se kukica na a samo nastavljala na oznaku za akcenat.

Dok se prethodne dve teorije uglavnom zasnivaju na pretpostavkama, italijanski naučnik Đorđo Stabile (Giorgio Stabile), profesor istorije na Univerzitetu Sapijenca (Sapienza Università) u Rimu, našao je dokaze da je „et“ 500 godina stari italijanski simbol.

Reč je o pismu iz 1536. godine u kome se jasno vidi upotreba ovog znaka. U njemu se opisuje pristanak tri španska broda natovarena dobrima iz Južne Amerike. Simbol je korišćen da označi „amforu“ - meru za količinu, koja se zasniva na zemljanim ćupovima u kojima su tada prenošene namirnice.

Osim dokaza u pisanom obliku, profesor Stabile navodi još i činjenicu da je takav način pisanja karakterističan za trgovce tog doba. On pretpostavlja da je upravo ovaj znak iz pisma direktan predak znaka iz osamnaestog veka, kao i modernog znaka „et“. I, zaista, „et“ se u modernijem dobu upotrebljavalo u trgovačkim i bankarskim tokovima, upravo kao oznaka za jediničnu cenu.

Zahvaljujući njegovoj upotrebi u komercijalne svrhe, simbol je pronašao svoje mesto na kucaćim mašinama počevši od 1874, kao i na prvim tastaturama.
Logična posledica je bila i njegovo uključivanje u „Aski“ tabelu znakova 1963. godine.
Tako je, sve manje upotrebljavani simbol, više slučajno zalutao na moderne računare.

I verovatno bi tako i ostalo da se jedan američki inženjer (a ko bi drugi :) ), Rej Tomlinson (Ray Tomlinson), nije našao u problemu.

On se bavio razvojem prvih sistema e-pošte, i bio mu je potreban znak koji se sigurno neće naći ni u jednom imenu, kojim bi mogao da razdvoji adresu mašine od imena korisnika. Srećom, na njegovoj tastaturi postojao je zalutali „et“ simbol, koji je bio idealan izbor.

Nije se javljao ni u jednoj reči, a i samo značenje (ka, prema, na) je bilo više nego prikladno. Prva elektronska poruka poslata je te 1972. godine, i sa njom je počela i moderna istorija popularnog „majmunčeta“, istrgnutog od zaborava i bačenog u brzi svet novca i biznisa.