Prosto je danas postala svakodnevnica, da vrlo često gledamo tenis, da znamo prvih 50 igrača sveta, da čekamo da Nebojša Višković kaže, ono već čuveno „Divno“, dok Nole, Ana i Jelena pošalju lopticu preko mreže, koju protivnik ne vraća. I tako tenis je postao broj jedan...

Svi novopečeni roditelji forsiraju svoju decu da ne puštaju rekete iz ruku, a oni još svežiji (koje je u Srbiji teško naći) nemaju dilemu koje će ime dati svom novorođenčetu.
Naravno nema ničeg lošeg u pomenutom, samo je čudna tako brza transformacija u izboru omiljenog sporta.

Dobro je i to što smo u tom pogledu isti kao Švajcarska!? Ali koliko god, recimo Nole i uopšte teniseri zarađuju mnogo, opet je to neuporedivo sa popularnijim (i dalje) fudbalerima, vozačima bolida i golferima. Ko zna kako će buduće generacije trošiti svoje slobodno vreme?

Pošto znamo kako je sada, i ne znamo kako će biti sutra (kao posle svakih naših izbora) i pošto znamo da nas bije glas da često volimo da živimo u prošlosti, sada se vraćamo tačno 17 godina unazad. I nije neka cifra za jubilej, ali u pitanju je 29. maj 1991-e godine...

Tada sam imao jedva osam godina.
Većinu stvari iz tog životnog doba sam zaboravio, ali to veče neću.
To veče kada sam prvi put video šampanjac u našem stanu, u istom trenutku dok je Milojko Pantić izgovarao: „Jugoslavijo raduj se dobila si prvaka Evrope, ime mu je Crvena Zvezda“.

I jeste, da je Zvezda dobila tu utakmicu kao da je neki klub iz Italije, da nije igrala onako kako mi volimo da kažemo da treba da se igra, ali jedini klub iz ovog dela Evrope uz Steauu, i još 15-ak klubova u Evropi, koji se može pohvaliti tim najvišim odlikovanjem.

I jeste da bi bar pola tima tadašnje „Stella rossa di Belgrado“, danas bilo sa stranim pasošem (odgovor na pitanje trebaju li stranci našem fudbalu), ali to je svakim danom sve veći i veći uspeh.

Greh bi bio da neko ne zna bar pola od ovih imena: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (od 84. minuta Stošić), Binić. Sa šefom stručnog štaba Ljupkom Petrovićem, sa legendarnim i često spominjanim fizioterapeutom Mišom Bukumirovićem itd...

Do takvog uspeha se došlo posle nekoliko godina planiranja i pametnog upravljanja.
Od te trojke koja je stvorila ili bolje rečeno spojila, održala i sačuvala tu generaciju, Velibor Vasović je preminuo pre par godina bez ikakve šanse da uđe u naš fudbal, a Dragan Džajić i Vladimir Cvetković su već par meseci u zatvoru...

Nažalost naša reprezentacija, za razliku od velikih evropskih klubova, nije uspela da iskoristi tu generaciju da podignemo svoj nacionalni ponos kao naše komšije, i tu je kraj ove priče.

Danas je naša ekonomija tu gde jeste, i fudbal je u potpunosti prati, a u poslednje vreme smo se uverili da su razlozi za obe stvari isti.
I dalje se uveravamo da iz prošlosti nismo ništa naučili i da treba da živimo u sadašnjosti...

Slično se dešava i sa košarkom i ostalim ekipnim sportovima.
Iako je iluzorno očekivati da su sve generacije baš podjednako talentovane, jasno se vidi da se talenti nalaze svuda oko nas.

Ono što je danas problem je uzgajanje istih, jer se vidi jasna razlika između generacija koje su rasle pre i posle devedesetih.
Izuzetak su jedino, na početku spomenuti teniseri koji su na vreme otišli iz zemlje i imali sreće, da nemaju previše problema sa nedostatkom finansija.

Prava pouka i poruka svega ovoga je da se do svakog uspeha može stići jedino uz velika, možda ne pre svega materijalna, već mentalna i fizička i ulaganja.
Ili bolje rečeno, mi prepoznamo talenat samo kod onih koji su ga radom prezentovali i pretvorili u uspeh.

Tvrdnja da je Bog svima podjednako podelio talente i da ih svako ne razvija na pravi način je i danas u doba globalizacije podjednako održiva, samo treba biti uporan, i imati sreće da neko uloži u vaš talenat...