A sada nešto sasvim drugačije - fakultet!

1. Dobre ocene
2. Vreme za društvo i izlaske
3. Dovoljno sna

Izaberite dva - DOBRODOŠLI NA FAKULTET

Sedim u 25ici i elegantno propuštam stanicu na kojoj inače silazim. Zamišljeno posmatram ulice kad shvatam da treba da izađem. Ima već dobrih tri-četiri meseca kako ovde nisam navraćala...

Idem poznatom uličicom, skrećem, ulazim u prolaz kad - zaključana kapija! Hm, ovo je nešto novo. Vadim telefon, tražim broj u imeniku i zovem kolegu mi Ugljšu.

I uskoro se otvaraju vrata, i poznato lice me poziva da uđem. Baš se dugo nismo videli, skoro ceo semestar je već za nama! Jedna milka ugodno se smešta između nas, i dok čekam da se „divna“ voda iz beogradskih vodovoda konačno razbistri i dobije svoju regularnu prozirnu boju, priča kreće...

- „Pa dobro, šta ima bre kolega? Kako si proveo svoj najduži raspust u životu? Nadam se da si ga iskoristio kako valja“ - uz osmeh ga pitam.

- „Ahhhh, ljeto...“ - Sama pomen na njega budi lijepe uspomene...

Čujem poznate zvukove... Lagano zatvaram oči... Zvukovi su sve jači i jači. To su trube.

Kroz misli mi prolaze slike ponoćnog koncerta, mnogo veselih ljudi, limenki Jelen piva...

Obuzima me jeza, neki prijatni osjećaj, ispunjavam se euforijom... Moje misli, već odomaćene u Guči, prekinu nedefinisan glas koleginice, čija su mala usta već prepuna čokolade...

- „I kolega, ljeto?“

- „Ma“ - sada već bezvoljan zbog povratka u realnost - „Ljeto k’o ljeto, standardno... Kod tebe?“

Puštam je da priča, dok mi se misli vraćaju na slike ludog ljeta...

-„Eh, kolego, bilo je ovo jedno definitivno ludo leto...“

Ma koliko mi je to prošle godine izgledalo nemoguće da će ijedno leto moći da bude tako dobro kao to, ipak se to desilo.

„Da ti ga celog prepričavam, ne bi mi bilo dosta ni ceo dan, a ne ovih par sati što imamo, kolega... Ali reći ću ti ovoliko - ovo je bilo najbolje leto ikada! Debate, izlasci, prvi put s društvom na more... Eh, to letovanje ima da pamtim! Po ceo dan na plaži, a uveče u grad - i na moje najdraže koktele!“ - pričam, sećajući se tih dana sa setom i osmehom.

- „Bila sam u Grčkoj, to je samo po sebi dovoljno da bude savršeno, a tome dodaj i savršeno društvo, i sve ti je jasno. I na zvezde sam lajala.“ - već se kezim - „Jednostano - prelepo!“

-„A debate?“ - pita me Uglješa.

-„Eeee, debate. Išla sam letos na školu debate na tvoj faks. Zaljubila sam se u njih! Bilo je to 6 ludih dana kada sam kući dolazila samo na spavanje. Preko dana debatujem, a uveče sa kolegama i koleginicama debaterima idem u provod! Ne možeš ni da zamisliš koliko žalim što sada nemam vremena da i sada idem na te radionice...“ - dodajem uz tužni uzdah.

-„Nemaš vremena?! Još jedna stvar koja nam je zajednička. Ja od kako sam došao u Beograd, stalno žurim, a uvijek kasnim, nikako sve da stignem“.

Sada tek razumijem onu frazu „Život 200 na sat“.

„Debate! Eh, koliko ja volim debate... Pa ja sam namjerno komšijama pomjerao kamen međnik (kamen koji razdvaja dvije livadei određuje među tj. granicu), samo da bih učestvovao u debatama.“„Eto vidiš, te radionice su kod mene na fakultetu, ali ne stižem da idem...“

Dogovorismo se da moramo otići na neku radionicu, pa ne smijemo da dozvolimo da nam fakulteti pojedu živote.

„Nego, koleginice, kad smo već kod fakulteta, koji nam promjeni život u potpunosti, kako ti se čini, jesi li zadovoljna što si izabrala grčki jezik?“

I dok moj kolega otvara treću po redu čokoladu, ja razmišljam o svom fakultetu... Sećam se prvog dana kada sam se gurala sa još 1000 i kusur brucoša u prepunoj Sali Heroja, i pogledom tražila poznata lica u rulji. Taj čudni osećaj koji me je preplavio, u isto vreme i sreća i strah.

Moje oduševljenje kada mi je moj dragi indeks uručen... Odmah potom je usledila informacija da mi fakultet kreće sutradan! Kako i zašto to baš mojoj katedri predavanja kreću ranije no celom fakultetu, ni do danas nisam dobila zadovoljavajući odgovor. Kako sam tada bila ubedačena zbog toga... Pa sam šetala Kališem sa društvom, dok me je bata tešio i ubeđivao kako je to zapravo dobro, a ne loše...

Koliko su mi bili čudni prvi dani, i ponovno učenje još jednog alfabeta... Još jedan početak, nikako nisam mogla da se naviknem na tu pomisao. Ali svaki početkak pada ti sve lakše i lakše, te sam se vrlo brzo privikla na novu sredinu.

A onda dolazi i učenje, prvi testovi, kolokvijumi... Prvi mi je bio tačno na bakinu slavu! Tačno u 12č svi smo bili na petom spratu nove zgrade fakulteta i čekali da nas pozovu na to vatreno krštenje. Koliko smo se mi samo traumirali oko njega, a na kraju je ispalo sve ispalo super!

Onda se čovek opusti, pa mu to više nije tako strašno... Eto, ni sama ne znam kako, ali meni je već došlo vreme i ispite da spremam!

-„Pa, da znaš, kolega, kad razmislim... Baš mi je lepo na faksu! Naporno, naravno, toliko toga treba postići. I da, uskladiti spavanje, učenje, faks i društvo i dalje mi liči na „nemoguću misiju“, ali uspevam da ih nekako sredim...

Obično to znači da po ceo dan nisam kod kuće, ali, pa, Bože moj. A grčki je prelep... Kako mi je u početku zvučao čudno, pa čak i grubo, svakim danom što ga učim, sve mi je lepši, melodični, sve sam više zaljubljena u njega! Ni za tren se ne kajem što sam ga upisala! Treba ići za onim što te zanima i što voliš. Drago mi je da je moj izbor ipak pao na fakultet koji volim!“

„A ti, kolega, jesi li ti zadovoljan? Kakav je FON? Jel ispunio tvoja očekivanja?“- pitam, znajući već da ma koliko divan mogao biti, neću ni pomisliti da je možda ipak trebalo za njega da se odlučim.

Slušam bajku moje koleginice, inače starog prekaljenog štrebera. Inače kako sam nezvanično saznao, ona ima traumu iz djetinjstva. Naime, kad je bila u obdaništu, vaspitačica je rekla da njen crtež nije najljepši, nego navodno nekog malog Ivana. Od tada pa do danas, ona mora da bude najbolja, a to joj i uspjeva. Samo da napomenem, danas se ne zna šta je sa malog Ivana, a i vaspitačica je nestala pod nerazjašnjenim okolnostima.

To je samo urbana legenda koja kruži po gradu Beogradu, ali kao što kažu, u svakoj laži ima i malo istine.

U glavi mi još slike malog Ivana i bjesne kolegnice, koja čupajući svoje uredno ispletene kikice uzvikuje da je ona najbolja i da je njen crtež najljepši.

Drhtavim glasom počinjem da prepričavam moje viđenje fakulteta...

- „Paaa, ispunio je očekivanja, ispunio“ - počinjem da mislim šta bi njoj odgovaralo da kažem, jer znam da je ona htjela da ga upiše, ali nije... U trenutku shvatam, da i nije dobro veličati FON i činiti ga boljim od Filološkog - „ali i nije, nije...“

- „Pa jel jeste ili nije“- upita me ona.

Gutam knedlu i kažem - “Pa jeste, a ne mora da bude...“

Gleda me začuđeno, ja pokušavam da se probijem u njen um, ispunjen samopouzdanjem i samodivljenjem... Hitro sam primjenio staru taktiku izbjegavanja odgovora, i krenuh da pričam o drugoj temi, društvu.

Pomislih, možda će to da pokrene njenu neiskvarenu stranu, možda sada kada je okružena sa mnogo ljudi, možda se promjenila...

- „Iiiii, kakvi su ti drugari“ - upitah tihim glasom. - „Kod mene je super, fino se slažemo, pomažemo jedni drugima...“ - Prekihuh moje izlaganje, jer kao da sam čuo da je nešto htjela da kaže... A ne, to su samo puna usta čokolade. - „A kako je kod tebe?“ - upitah još tišim i poniznijim glasom.

-„Pa , čoveče, već si me to pitao! O čemu li ti razmišljaš..“ - dodajem kroz smeh, i skupljam čokoladu koju je upravo oborio u moje krilo. - „Ceniću da ti je lepo na faksu, društvo ne sumnjam da je super, zaboravljaš da mi je kuma na tom faksu, posećivala sam ga ja već i slušala priče...

Simpatičan vam je onaj rozi amfiteatar, često li si u njemu?“ - pitam, zamišljaljući ga u roze prostoriji, u mekanim roze stolicama i sa roze olovkom sa percima na kraju, koju je pozajmio od koleginice jer je svoju, po običaju, zaboravio.

On samo otćuti, a priča ode dalje na doček Nove godine, na pena-parti na kojoj je bio prošlog vikenda, pa nekako i na to kad smo se mi upoznali...

E, to vam je jedna vrlo interesantna priča. Bilo je to pre nekih 9 meseci, trebalo je da odemo na sastanak redakcije, ove iste za koju pišemo ovaj tekst, a kako on nije iz BG-a, trebalo je da ga ja odvedem tamo.

Sve bi to bilo lepo, kad bih samo ja znala GDE je ta redakcija, tj. njene kancelarije! Znala sam samo da je blizu Američke ambasade.

Odemo mi fino tamo, a ja, jelte, kulturno pitam čika policajce da mi kažu gde je ulica koju tražimo. Kaže meni jedan od njih, ali ja nisam baš razumela je li prva ili druga raskrsnica.

Ništa, stignemo mi do prve, i skontam ja iza nekog džipa još jedan čika policajac. Prilazim ja njemu i još usput pitam gde je ta ulica. Kako mi je ceo izronio u vidik iza džipa nakon još par koraka, shvatam da je to jedan specijalac u punoj opremi sa sve pušketinom!

E, isprepadala sam se za medalju, a Uglješa je nakon par koraka tako počeo da se smeje i proziva me za to... Dan danas nije prestao!

Mada, dobro, stoji da je to bio jedan krajnje genijalan potez s moje strane.

Sećamo se tih vremena, kad smo se upoznali, kako smo pričali o školi, o faksu, o pripremama i prijemnom...

Shvatamo koliko je to već davno, a kako nam je to vreme opet nekako prosto isklizlo iz ruku... Nestalo je dok si pucnuo prstima. Heh, kako smo se samo smejali na ideju kolokvijuma, ispita, na samu ideju faksa...

-„Baš nam se život promenio, zar ne koleginice?“ - pita me.

-„Da, da znaš da jeste... Sve je novo. Ali... Sve je i bolje. Makar ja mislim da jeste. Zar ne?“ - odgovoram dok pokušavam da sve utiske saberem.

Skupljam snage i ponovo počinjem da pričam. Mislim u sebi:“Mora neko i da pogine da bi drugi cijenili život“. Odlučujem da jasno i glasno kažem kako se osjećam, da iznesem moje stavove, pa šta bude, neka bude.

- „Možda jeste bolje, ali mi nedostaju neke stvari“... „Nedostaju mi roditelji, brat, kabriolet traktor, ludi izlasci sa ekipom, sendviči u pekari u tri sata ujutru... Nedostaje mi moj veliki krevet, moji veliki zvučnici, trkanje autima po krivudavom putu... Nedostaje mi sve...“

- „Ma, to je samo dok se ne navikneš“- govori mi koleginica, želeći da me potapše po ramenu. Hitro sam se izmakao, jer ko zna šta je pozadina toga, znajući priču o malom Ivanu i njegovoj sudbini.

Nastavljam priču - „Nekada mi je fakultet izgledao tako daleko, tako nedostižno, a sada, sada sam ja deo te velike akademske zajednice...“

Shvatam, vrijeme i prebrzo prolazi, a mi se moramo još brže prilagođavati, inače ćemo ostati zarobljeni u crnoj rupi, daleko od svijeta, bez nade za uspjeh...

A šta je to uspjeh?! Još jedna trka bez cilja, koja ne daje mogućnost trona, nego samo saplitanja i odustajanja...

Iznenada shvatam koliko se naš pogled na celu stvar razlikuje... Ja sam ostala u svom gradu, sa svojom porodicom i prijateljima, meni je ovo samo jedan korak dalje, jedan mali korak... Nastavak priče koju živim 19 godina.

A za njega, to je nova priča i novi život... Želela sam da ga utešim, mada sam svesna da bi i samoj meni glupavo zvučale te reči... I shvatam tada koliko se divim svima koji su bili u stanju da zbog svojih snova toliko žrtvuju.

Da li je vredno toga? Ne znam, ali se iskreno nadam da jeste...

Bacam pogled na sat, i shvatam da je već kasno. Iznenada mi do svesti dopire zvuk vetra koji urla napolju, i svesna sam da sam ostala mnogo duže nego što sam planirala, da je vreme da krenem...

Napuštam kolegu, želeći mu da se što pre opet vidimo, i da možda tada stvari budu malo veselije... Valjda će biti, i valjda će se sve isplatiti... To samo vreme može reći...