Srbija, Bugarska, Turska

Lazar:

6. decembar, Istanbul

Autobus za Istanbul ima tri vozača i dva putnika. Zbog višenoćnog pretputnog nespavanja, preovlađujući osećaj je neka čudna otupelost kroz koju se, malo-pomalo, probija i olakšanje. Krenuli smo. Polaskom je stavljena tačka na beskrajne uradi-spiskove u koje se, nedeljama pred put, moj život bio pretvorio. Svaki dan započinjao je gledanjem u spisak, čija je svaka stavka rađala nove spiskove, toliko da sam već bio počeo da razmišljam taksativno, po tezama i crticama. Vakcina. Kartica za aparat. Mreža za komarce. Ova viza, ona viza. Revakcina. Kupi ovo, uradi ono, zakrpi, popravi, dovrši. Uradi-spisak se na nekim mestima preplitao sa ponesi-spiskom, u zajednici iz koje bi nastajali neki novi, napola definisani možda-bi-trebalo spiskovi i ne-bi-bilo-loše spiskovi. Stavke su sve brže precrtavane, poneka kao "uradio", više njih kao "odustao", i na kraju, ulaskom u autobus za Beograd a potom i za Istanbul, svi spiskovi su naglo stigli do kraja. Gotovo je. Počinje.

Ovo putovanje od samog početka ima problem stvarnosti. Kada je razmišljanje polako preraslo u planiranje, čitava zamisao delovala je nekako anemično, vazdušasto, papirno, kao nešto o čemu se može misliti i, uz izvesne teškoće, govoriti, ali što se nikada neće zapravo dogoditi. Postepena selidba iz mašte u stvarnost stvorila je čudan osećaj, kao da njome i jedna i druga ponešto dobijaju i gube, stapajući se u jedan neuverljiv kompromis koji nije ni stvaran, ni izmišljen. Tek posle nekoliko stotina, možda i hiljada kilometara, shvatili smo da smo zaista na putu.

Uroš:

6. decembar, Beograd-Istanbul

Beograd. Lepljiva i hladna magla. Neka, u Istanbulu će biti toplije.

Jedini putnici našeg autobusa smo Lazar i ja. Kao u nezgrapnoj luksuznoj limuzini, sa prozora vise orijentalne zavesice a posluga – vozač i dva konduktera – nude nas čajem i viskijem. Bugarska podmukla noć jede Balkan metar po metar. Kondukter Muki (puno ime: Murat) raspreda o životu u Makedoniji, Zrenjaninu i Istanbulu, o bordelima i nastranostima, o bogatašici zaljubljenoj u njega, Mukija, o Slovencu koga umalo nije zadavio tokom službe u Jugoslovenskoj armijii ("psovao mi je turskog boga"). Balkan se napokon završava uronivši u Carigrad.

Hostel, galebovi. Miris mora, duvana i jaganjaca. Zima je, al' neka, u Antakiji će biti toplije.

7. decembar,  Istanbul

Bazamo stambolskim bazarom šara. Islamske slike ne smeju nositi lika, te nose jarke boje i oblike. Šarene šablone. Mesto glava trouglavi, mesto brata kvadrati, mesto drugova krugovi. Obla linija kao da vija svoj (k)raj, uvija se u se, i klija u pet linija: i ja i ja i ja i ja i ja. Cveta svih pet, u tirkiz i cinober i purpur i rumeno, te obrt, pa opet i opet. Šabloni čaraju. Pitam se kako rečima dočarati šare, dok bazarom stambolskim bazamo.

8. decembar

Marko (pristigavši iz Londona), Lazar i ja polazimo ka Siriji. Predgrađa Konstantinopolja su kao dečije kocke. Muškarci nose brkove i tamno ispod obrva.

9. decembar

Otvaram oči: jutro, jug Turske. Napolju se razvlače kamene kuće bež boje, pa gigantska rafinerija nafte, pa bodljikava žica i vojne osmatračnice. Bliski istok kondenzuje sve predrasude o sebi. Presedamo u Antakiji, tik pred sirijsku granicu. Gledamo smetlišta i straćare. Neko dobacuje: "ovaj put se, evo, već isplatio." Hladnjikavo je. Ma, južnije će sigurno otopliti.

Marko:

8. decembar, Antakija: Uobičajeni razgovori

Dok čekamo bus za Damask, vreme prekraćujemo čitanjem, udobno zavaljeni u plastične stolice unutar stanice. Pored nas prolazi čovek u trenerci i zainteresovano gleda. Par minuta kasnije, eto ga opet. Pa opet. Intervali između pojavljivanja se skraćuju, sve dok se nije zaustavio ispred nas.

- Hello – započinje razgovor. Slede uobičajena pitanja, ko smo, odakle smo, čime se bavimo. Uzvraćamo i saznajemo da je Husein Iračanin iz Bagdada koji je u Tursku došao u posetu rodbini. Porodicu izdržava zaradom u supermarketu, a inače je završio hebrejski (?) i engleski. Razgovor se nastavlja.

- Jeste li oženjeni – kopka Huseina.

- Nismo – odgovaramo uglas.

- Aha... a devojke imate li?

- Imamo.

- Decu?

- Nemamo.

- Shvatam... a pošto imate devojke, a niste oženjeni, spavate li sa njima?

Lazar i Uroš u trenutku nestaju sa horizonta, dok ja okrećem glavu u nadi da ću ugledati spas. Spasa nema. Umesto odgovora, smeškam se, a Husein dalje nastavlja:

- Kako to kod vas momak i devojka budu zajedno, a nemaju decu – dalje se interesuje Husein.

Nastavljam da se smeškam i vrtim glavu okolo. Husein uporno ponavlja pitanje, ali odgovora nema. Posle nekoliko minuta neprijatnog smeškanja, sam predlaže rešenje, koje odmah prihvatam, u nadi da će se razgovor završiti. Husein, srećan rešenjem problema, pruža ruku i odlazi na autobus.

Dečak

Duge autobuske vožnje su iscrpljujuće po bešiku putnika, što budi preduzetnički duh i kod istočnjačkih naroda, te i oni organizuju prepreku na putu ka mestu olakšanja. "Plati pa ćeš proći, dalje nećeš moći", kako kaže dedica iz popularnog filma.

Nakon jedne takve vožnje, a odmah po ulasku u Siriju, pogled traži mesto na kome piše međunarodna oznaka za pomenuto mesto – WC. Obradovan pronalaskom znaka, zalećem se i ne primećujem osmogodišnjeg dečaka koji sedi na stolici pored zida. Na izlasku ga itekako primećujem. Upućuje mi mrki pogled i izgovara rečenicu na arapskom koja u slobodnom prevodu glasi "Daj pare." A para nemam... Ni sirijskih ni turskih. U tom se pojavljuje Lazar, koji je takođe propustio da primeti dečaka. Najsitnije što imamo u novčaniku je 10 evra, tako da plaćanje ne dolazi u obzir. Sledi rasprava, na nekom već jeziku. Odlučujem da budem hrabar i jednostavno prođem, pa neće me valjda neki tamo dečak zaustaviti. Međutim, isprečio mi se na putu uz takav pogled da sam mislio da će mi iščupati srce, te odlučih da takvu ludoriju više ne pokušavam. Stojimo i smeškamo se, a dečačić zahteva pare. Objašnjenje da ih nemamo, naravno, ne prihvata. Iz WC-a izlazi islamski učenjak duge brade, koga smo ranije spazili u autobusu sa grupom religioznih učenika.

- Ja ustaz, nahnu ma fi fulus (O, profesore, mi nemamo para)– obraća mu se Lazar u pomoć. Blag osmeh i mala zbunjenost. Zatim se profesor obraća dečaku. Vidno nezadovoljan, dečak nam pokazuje rukom da prođemo i sklonimo mu se sa očiju. Razmišljam kako je Uroševo žbunje mnogo jednostavnija opcija.

Devojčica:

Drugi put u prethodna 24 sata, u autobusu gledam Terminatora 4. Prvo je bio sinhronizovan na turski, a ovaj put na arapski. Koji god da je jezik, isti film u istom danu je previše. Dva sedišta ispred mene, trogodišnja devojčica se nešto domunđava sa petogodišnjim dečačićem. Zatim devojčica kreće u akciju. Tiho se prikrada hodnikom autobusa, a zatim dodiruje Lazarevu nogu i beži. Ovaj, u dubokom snu, ne uznemiruje se nimalo. Razočarana odsustvom reakcije, proba sledeću žrtvu – Lazarev ranac. Nažalost, ni on ne reaguje. Devojčica se ne predaje. Posle kratke konsultacije sa dečakom, pada odluka da testiraju drugu osobu – mene. Prikrada se, ali promašuje za 10 cm. Zatim beži na svoje sedište i zajedno sa bratom viri u mom pravcu. Osmehujem im se. Izgleda da je to bila reakcija koja im je trebala. Ponovo prikradanje i ovaj put uspeva da me dodirne po kolenu. I dalje se osmehujem. Devojčica možda razmišlja "subjekat reaguje zadovoljavajuće", jer se ponovo prikrada i ovaj put uspeva blago da me udari.  Subjekat reaguje nepromenjeno. Sledeći udarac bio je još jači. A zatim višestruk. Subjekat se češka po glavi i pita "šta ću sad?" Devojčica me sad već otvoreno tuče, a žena ispred ne uspeva da je zadrži. Tek kada mi je u pomoć pritekao kondukter, devojčica se smirila. Ne treba se kačiti sa sirijskom decom, mislim se.