Vežite se, POLEĆEMO!


14.7.

·        Kao što možda znate, pošto sam prilično lenj za pisanje bilo kakve vrste, možete očekivati da će ulazi u moj dnevnik pre biti izuzetak nego pravilo, naročito kada se dobro zabavljam. Naravno, ja ću se svesrdno boriti protiv svoje lenjosti, ali... :)

·        Beograd – Budimpešta. Putovanje kombijem, prilično obično i dosadno.

·        Aerodrom u Budimpešti je čist, uredan, tih, ne mnogo veliki, ali dovoljan.

·        Budimpešta – Milano. Let dosadan, ali za razliku od letova iz Beograda, niko nije aplaudirao pilotu po uspešno obavljenom sletanju. :)

·        Milano: mislio sam da će biti frka stići na sledeći let, ali sam se u stvari smorio čekajući. Zatekao sam (zamisli!) gomilu Indusa pred odgovarajućom kapijom. Šetao sam se aerodromom pogađajući ko je odakle prema izgledu. Čini se da najviše putuju Ameri i Ješe.

·        Milano – Del'i. Veeeeliki avion pun Indusa-gastosa. Vegetarijanski ručak, ali zato večera sa mesom! Njam! Neki film sa Vilom Smitom. Predivne pustinje. Nateraše nas da spustimo kapke na prozorima, pretpostavljam, dok smo leteli iznad Avganistana i/ili Pakistana. Virio sam. :)

INDIJA

Aerodrom i putešestvije do hostela

·        Aerodrom. Mnogo brža pasoška kontrola nego u Rusiji. Opet mi je neki uslužni mamlaz skinuo torbu sa trake, pa sam je pronašao tek posle dvadeset minuta čežnjivog buljenja u zjapeći otvor na istovarnom mestu. Promenio 50$ (1$ = 42 rupije ili rupija, ne znam da li je muškog ili ženskog roda :) ) i uzeo taksi za 660 rupija (znao sam da to može i za 200-300, ali stvarno nisam imao snage da se sa onom torbeganjom šetam od agencije do agencije)

·        Taksista ima 29 godina, ugovorenu ženu i dvoje dece. Oslovljavao me je sa „s'a“, tj. „sir“. Nije znao gde je tačno hostel, što nije ni čudo obzirom da ih samo u toj ulici ima bar 20. Dao sam mu 20 rupija bakšiš.

·        Hostel je rupčaga, ali je soba bila čista. Beše vruće i sparno. Ventilator kao onaj iz C-marketa kad smo bili mali je visio sa plafona. Večera: srpska čokolada i hrvatske bombone. :) Ipak sam spavao na vreći, jastučnice mi se nešto ne sviđaše... :)

·        Za sutra planiram: ustajanje, možda doručak, kupovinu karte za voz, možda šetnju po gradu, pa put.

PRVI DANI U INDIJI

Ventilatori iz C-marketa i napadni Indusi

15.7.2005, 15:30 indijsko vreme

·        Ustadoh 8,5 sati pošto sam legao. Ni mama me ne bi grdila što sam spavao samo u gaćama, jer je vruće i sparno kao u veš mašini koja pere beli veš. :)

·        Malo čitao „bibliju“ (Usamljenu planetu), a potom pravac železnička. Kartu sam kupio za 107 rupija, a pošto je prodavac insistirao na tačno odbrojanoj sitnini koju nisam u tom trenutku imao, 2 rupije sam pozajmio od jednog Japanca).

·        Šetnja opet do hostela (da dobro zapamtim put do kuće :) ), kratak predah uz „C-market“ ventilator.

·        Htedoh da vidim Crvenu tvrđavu, ali me presrete 22-godišnji Radžip (Radžep?) i vodaše me okolo sa pričom „ma nisam ja ‘tout’, ja pošteno prodajem cigare “. Mnogo sam dobre duše, pa mu nisam odmah na priču „nisu svi prsti jedne ruke isti“ pokazao prst i onako ga srpski oterao gde mu je mesto, iako sam znao šta je i šta hoće. Stoga mi je u nekoj radnji uvalio simpatičnu košulju, ali za 600 rupija. Jeb'o ga я. :) Još je hteo da me „prijateljski“ uputi u „državnu“ turističku agenciju, ali sam ih sve otkačio i najzad nastavio sam. Ali, ne zadugo.

·        Jedan mali mi je, kao slučajno, našao fleku na patici i ponudio se da je očisti, ali poslao sam mu takav mrz da je od toga brzo odustao. Međutim, to nije bilo dovoljno da ga spreči da nastavi da me prati i da me ubeđuje kako treba da kupim/putujem/jedem onako kako mi baš on preporuči. Još me je davio pričama kako sam ja baš srećnik, jer je neko mogao da me omami pićem i opljačka. Vrhunac je bio kad je počeo da me odgovara od jeftinih, ali opasnih indijskih vozova. Kada sam mu rekao da jedan safari-voz sa banditima i kokoškama i nije nešto baš strašno za (zle) Srbe koji su poslednjih 15 godina u povremenom ratnom stanju, odjednom mu engeski više nije bio tako dobar, pa je otišao. :)

·        Stigao sam peške na Trg Konat, ali pošto se tamo gradi metro, ništa pametno nisam video osim par nebodera. :(

Put do Crvene tvrđava, monsun i haos u saobraćaju

·           Uputio sam se prema železničkoj stanici, a potom ka Crvenoj tvrđavi. Usput sam, što pretećim izgledom, što bestidnim ignorisanjem izbegavao prodavce, prosjake i ostale prevarante.

·        Isprva nisam hteo da slikam, jer stranac sa aparatom prosto priziva da mu se nešto uvali i/ili uzme, ali kada sam shvatio da mrštenje pali :) latio sam se slikanja.

·        Vreme: blesavo. 15 minuta pljusak k'o iz kabla, ali i dalje vrućina. Posle 15 minuta ponovo sija sunce, ali ostaju sparina, bare i blato. I onda opet padne kiša. :) Kažu – takav je monsun.

·        Saobraćaj: haos! Ko je rekao da je ovde pravilo da se vozi levom stranom? Izgleda da je to samo preporuka. :) Svi se voze svuda, svačim i kako im se ćefne. Pogonska snaga je sve: 4-taktni, 2-taktni motor, čovek, krava, konj, mazga, SLON! I svi stalno sviraju.To je pravilo koje im veoma prija – izgleda da je dužnost svakog vozača da svirne pre obilaženja i pre skretanja. Pešaci „skakuću“ u sred sve te vreve, jer se radnje prostiru od ivice do ivice „kolovozne trake“, pa nema trotoara.

·        SVE izgleda kao buvljak. Smrad vlage, urina, začina, „hrane“ i izmeta je užasan. Sve je prljavo i drago mi je što nisam poneo sandale iz Beograda. Dok sam hodao, sve vreme sam iščekivao kraj sirotinjskoj četvrti, ali kraja nema. Indusi žive gde i rad.. proda... šta god da je to čime se bave, a žive na sred ulice koja izgleda kao naš „karton siti“, ma i gore od toga. Mislim da bi se smejali ili dosađivali kada bih im pustio „Dijanu“, njihova svakodnevica je sto puta gora.

·        Na putu do Crvene tvrđave sam u jedinoj radnji koja liči na nešto kupio za 12 rupija kupio kilo i po ladne vode. Još sam živ... :)

Crvena tvrđava...

·        U jednom trenutku, kada nisam bio siguran kojim putem treba da krenem, rešio sam da uzemem rikšu, ali tegljaču rikše :) nešto nije bilo jasno, pa se jedan čovek isključio iz saobraćaja i ponudio se da mi pomogne. Ne samo što mi je nacrtao mapu kuda treba da idem i dooobro mi je objasnio, nego mi je još i usitnio novčanicu od 500 rupija na pet od po sto! Jedina normalna osoba koju sam u celom Delhiju sreo! Dan ja vad, baija! :)

·       Crvena tvrđava-neposredna okolina tvrđave je mirnija, ima manje ljudi i nema saobraćaja. Nisam imao vremena da je obiđem, pa sam malo slikao zidine, ulaz i veverice :) i uzeo auto-rikšu do železničke (40 rupija – mnogo). Vožnja me nije uplašila, jer sam se nagledao ludačkih manevara dok sam pešačio :), tako da sam slobodno vreme iskoristio za slikanje.

·        Vratio sam se opet do sobe, malo se odmorio i slikao u ogledalu sa „ulovom“. Iz hostela sam se najavio Čandigarcima za 10 rupija i sa stvarima se zaputio na stanicu.